Kraj prostranog zaliva na obali Atlantika živeo je u stara vremena čuveni indijanski ratnik. Pričalo se da je jedan od Gluskepovih najboljih pomagača i prijatelja i da je za njega učinio mnoge čudesne podvige. A imao je i izvanrednu i neobičnu moć: mogao je da sebe učini nevidljivim; tako je mogao neopaženo da se umeša među svoje neprijatelje i da čuje njihove zavere. Među ljudima je bio poznat kao Jaki Nevidljivi Vetar. Stanovao je sa sestrom u šatoru pored mora i sestra mu je pomagala u radu. Mnoge devojke bi usrećilo da se udaju za njega, bio je veoma cenjen zbog svojih velikih podviga; a znalo se i da će se Jaki Vetar oženiiti prvom devojkom koja bude mogla da ga vidi kada se uveče vraća kući. Mnoge su devojke pokušavale, ali prošlo je mnogo vremena pre nego što je jedna od njih uspela.
Da bi proverio iskrenost devojaka koje su nastojale da ga zadobiju, Jaki Vetar se posluži lukavstvom. Svako veče sestra bi u smiraj dana odlazila na obalu sa devojkom koja bi poželela da okuša sreću. Sestra bi ga uvek videla, ali to nije mogao niko drugi. I kada bi se on u sumrak vraćao kući s posla, sestra bi, videći ga gde se približava, upitala devojku koja ju je pratila: „Da li ga vidiš?“ A svaka devojka bi neiskreno odogovorila: „Da“. Sestra bi tada upitala: „Čime vuče svoje sanke?“ I svaka devojka bi odgovorila: „Kaišem od losove kože“, ili „Motkom“; ili „Velikim užetom“. A sestra bi tada znala da sve one lažu, jer su im odgovori bili obično nagađanje. Mnoge su pokušavale, lagale i ostajale praznih šaka, jer Jaki Vetar ne htede da se oženi nijednom od tih lažljivica.
U selu je živeo čuveni poglavica koji je imao tri kćeri. Majka im je bila davno umrla. Jedna od njih bila je mnogo mlađa od druge dve. Bila je prava lepotica, umiljata i kod svih omiljena, a na tim čarima su joj starije sestre veoma zavidele i surovo se ponašale prema njoj. Da bi je učinile ružnom, odenuše je u rite, odrezaše joj dugu crnu kosu, a lice joj opekoše ugljevljem iz vatre, kako bi izgledala nagrđena i unakažena. A oca slagaše rekavši mu da je sve to sama počinila. Ali, mlada devojka beše strpljiva, sačuva u srcu dobrotu, i sa voljom iđaše za svojim poslom.
Poput drugih devojaka, i dve poglavičine starije kćeri pokušaše da osvoje Jakog Vetra. Jedne večeri odoše u smiraj dana sa njegovom sestrom do obale i sačekaše da on naiđe. Uskoro se i on posle radnog dana vrati kući, vukući za sobom sanke. A sestra, kao i obično, upita: „Da li ga vidite?“, i svaka od njih slaga i reče: „Da“. A ona upita: „Od čega mu je naramenica?“. One obe pokušaše da pogode: „Od sirove kože“. Zatim uđoše u šator gde su se nadale da će Jakog Vetra videti za večerom, i kada on skide ogrtač i obuću, one to videše, ali ne videše ništa više. I Jaki Vetar je znao da su one lagale i ne ukaza im se, pa se one posramljene vratiše kući.
Jednog dana, poglavičina najmlađa kći, onako odrpana i opečena, reši da potraži Jakog Vetra. Zakrpi odeću komadima brezove kore, stavi ono malo nakita što je imala i pođe da vidi nevidljivog, kao što su pre nje pokušavale i sve druge devojke iz sela. Sestre su je ismevale i nazivale je budalom; a dok je prolazila putem, svi su joj se smejali zbog njenih dronjaka i opekotina, ali ona je mirno išla dalje.
Sestra Jakog Vetra lepo dočeka devojčicu i u sumrak je odvede na obalu. Uskoro se Jaki Vetar vrati kući, vukući sanke.
Sestra upita: „Da li ga vidiš?“, a devojka odgovori: „Ne“. Sestra se veoma iznenadi, jer devojčica je govorila istinu.
Ona opet upita: „Da li ga sada vidiš?“ A devojka odgovori: „Da, veličanstven je!“ Ona upita: „Čime vuče svoje sanke?“ „Dugom“; odgovori devojka bojažljivo. A kada ona dalje upita: „Od čega je tetiva njegovog luka?“, devojka odgovori: „Tetiva njegovog luka je Mlečni Put“.
Sestra Jakog Vetra je sada znala da se njen brat ukazao devojci, jer je ona odmah rekla istinu. I ona reče: „Ti si ga zaista videla“. Zatim je povede kući i okupa je, tako da joj sa lica i tela iščezoše svi ožiljci; kosa joj ponovo izraste duga i crna poput gavranovog krila; obuče je u finu odeću i dade joj dosta bogatog nakita. Onda joj reče da sedne na mesto predviđeno za ženu Jakog Vetra. Uskoro Jaki Vetar uđe. Sede pored nje i nazva je svojom nevestom. Već sutradan postade njegova supruga i od tada mu stalno pomagaše da čini velike podvige. Devojčine dve starije sestre behu veoma ljute i čuđahu se šta se dogodilo A Jaki Vetar, koji je znao za njihovu okrutnost, odluči da ih kazni. Koristeći svoju veliku moć, on ih obe pretvori u jasike i zasadi ih u zemlju. I od tog dana lišće jasike stalno treperi, drhti do straha kada dune Jaki Vetar, bez obzira kako blag bio, jer se sestre još sećaju kako se raspomamio što su ga lagale i što su nekad davno bile svirepe prema svojoj sestri.
